Šta je to što nam je svima najviše potrebno, što najmanje tražimo a najviše nam znači?
Koliko ste često čuli ili i vi sami za nekoga rekli „Ona baš voli da je u centru pažnje“, „Ma pusti ga samo privlači pažnju“ i još neke slične rečenice? Međutim, šta zapravo znači kad se se za nekog ovako kaže? Koju poruku šalju ove rečenice? I da li treba smatrati lošim to što je nekom potrebna pažnja?
U prethodnom blogu pisala sam o tome da je jedna od osnovnih psiholoških potreba, protreba za prepoznavanjem odnosno potreba da nas drugi prepoznaju, prihvate, i da svoju pažnju usmere ka nama. U Transakcionoj analizi osnovna jedinica pažnje naziva se strouk, od engleske reči koja u prevodu znači pomaziti nekog (ostvariti fizički kontakt), a teorija koja govori o pažnji, zove se teorija stroukova. U nastavku teksta koristiću termin pažnja zbog lakšeg razumevanja.
Istraživanja su pokazala da bebe koje odrastaju bez stimulacije, dodira i bliskosti sa nekim ko će im pokloniti malo više pažnje od prostog hranjenja i održavanja higijene jako sporo napreduju, ponekad čak i umiru. A da pažnja i bliskost nisu samo nešto što je značajno ljudima pokazuju i eksperimetni sa životninjama koji u situaciji kada mogu da biraju uvek pre odaberu bliskost nego hranu (videti Harlow eksperiment). Naravno, nisu nam potrebna istraživanja da bismo sve ovo znali, zbog toga što smo nešto slično prošli i sa sopstvenim iskustvom. Setimo se samo kako smo kao deca radije birali da vreme provodimo napolju u igri sa drugarima, čak i onda kada smo veoma gladni.
Da li istinita stara izreka „Ko se hvali taj se kvari“?
Potreba za pažnjom je jedna od osnovnih ljudskih potreba, ako je ne dobijemo osećamo se uskraćenim. U situaciji kada ne dobijamo nikakvu pažnju, to za nas znači da druge osobe ne prepoznaju naše postojanje. To za nas znači da nismo vredni i da nije ni bitno da li postojimo ili ne. Zbog toga je osnovno pravilo kojim se ljudi vode „svaka pažnja je bolja od toga da uopšte ne dobijem pažnju“. Ovde dolazimo do toga da postoje pozitivna i negativna pažnja. Pozitivna pažnja može biti razmena nežnosti, bliskosti, fizičkog dodira, pogleda, osmeha, verbalni kompliment ili neki lep gest koji neko uradi za nas. Negativna pažnja uglavnom se izražava kritikom, pokudom i u ekstremnim slučajevima fizičkim nasiljem.
(Ne)Pažnja može svašta
Kada u detinjstvu dete ne dobije od svojih roditelja ili drugih značajnih osoba pažnju koja mu je potrebna, a to se dešava na primer kada su roditelji zauzeti poslom, kućnim poslovima, svađom, tv serijom ili filmom i slično, ono tada radi stvari kojima će uspeti da zadobije pažnju. U početku radi stvari koje roditelji odobravaju – pomaže oko kućnih poslova, dobija dobre ocene u školi ili jednostavno sedi u svojoj sobi i ne pravi buku – ovakvim ponašanjem često dobije zagrljaj, pohvalu ili partnera za igru. Međutim, vrlo često ove dobre stvari počinju da se podrazumevaju i ma šta dobro da dete uradi reakcija roditelja izostaje. Kada se to desi, dete počinje da radi stvari koje roditelji ne odobravaju kako bi dobilo bilo kakvu pažnju – potuče se sa bratom, razbije maminu omiljenu vazu, penje se po stolu, počinje da dobija loše ocene i slično. Kao reakcija na ovakvo ponašanje deteta, jaljva se kritika i negodovanje roditelja. Dakle, oni su ka detetu usmerili negativnu pažnju i ma koliko ona bila bolna i neprijatna opet je bolja nego da nema pažnje.
Ukoliko se ovakve situacije u kojima pažnja izostaje česte, dete nesvesno usvaja obrazac traženja negativne pažnje i kao odrasla osoba nastavlja sa tim, jer je to jedini način koji je u detinjstvu dolazilo do pažnje.
Dete koje ne dobija povratnu informaciju o svojoj vrednosti obično odraste sa uverenjem da nije uspešno, nije vredno pažnje i da je beskorisno. Kao odrasla osoba uglavnom je samokritična, sklona perfekcionističkim težnjama i nikad zadovoljna postignutim, a ni sobom. Čak i kada učini nešto dobro i važno oseti zadovoljstvo samo na kratko i ubrzo se prebacuje na nove izazove i nove probleme i stvari koji bi trebalo uraditi. Ne daje sebi oduška, ne daje sebi pravo da uživa u svom uspehu, ne upute sebi nijednu lepu reč ili pohvalu, ne počaste sebe nekom nagradom ili dugo očekivanim odmorom. Često ima nezadovoljavajuće odnose sa drugima jer nije naučila kako da pruži, traži i dobije pozitivnu pažnju.
Kada u detinjstvu dete ne dobije od svojih roditelja ili drugih značajnih osoba pažnju koja mu je potrebna, a to se dešava na primer kada su roditelji zauzeti poslom, kućnim poslovima, svađom, tv serijom ili filmom i slično, ono tada radi stvari kojima će uspeti da zadobije pažnju. U početku radi stvari koje roditelji odobravaju – pomaže oko kućnih poslova, dobija dobre ocene u školi ili jednostavno sedi u svojoj sobi i ne pravi buku – ovakvim ponašanjem često dobije zagrljaj, pohvalu ili partnera za igru. Međutim, vrlo često ove dobre stvari počinju da se podrazumevaju i ma šta dobro da dete uradi reakcija roditelja izostaje. Kada se to desi, dete počinje da radi stvari koje roditelji ne odobravaju kako bi dobilo bilo kakvu pažnju – potuče se sa bratom, razbije maminu omiljenu vazu, penje se po stolu, počinje da dobija loše ocene i slično. Kao reakcija na ovakvo ponašanje deteta, jaljva se kritika i negodovanje roditelja. Dakle, oni su ka detetu usmerili negativnu pažnju i ma koliko ona bila bolna i neprijatna opet je bolja nego da nema pažnje.
Ukoliko se ovakve situacije u kojima pažnja izostaje česte, dete nesvesno usvaja obrazac traženja negativne pažnje i kao odrasla osoba nastavlja sa tim, jer je to jedini način koji je u detinjstvu dolazilo do pažnje.
Dete koje ne dobija povratnu informaciju o svojoj vrednosti obično odraste sa uverenjem da nije uspešno, nije vredno pažnje i da je beskorisno. Kao odrasla osoba uglavnom je samokritična, sklona perfekcionističkim težnjama i nikad zadovoljna postignutim, a ni sobom. Čak i kada učini nešto dobro i važno oseti zadovoljstvo samo na kratko i ubrzo se prebacuje na nove izazove i nove probleme i stvari koji bi trebalo uraditi. Ne daje sebi oduška, ne daje sebi pravo da uživa u svom uspehu, ne upute sebi nijednu lepu reč ili pohvalu, ne počaste sebe nekom nagradom ili dugo očekivanim odmorom. Često ima nezadovoljavajuće odnose sa drugima jer nije naučila kako da pruži, traži i dobije pozitivnu pažnju.
U našoj kulturi česti si ovakvi primeri i može se reći da vlada ekonomisanje pažnjom (Stroke ekonomija), tačnije nepisana pravila koja govore o tome da je bolje zadržati pažnju za sebe nego je pružiti svaki put kad smo u mogućnosti, kako se drugi ne bi uobrazili ili navikli na to (na primer, razmišljamo o tome ko će se kome prvi javiti na ulici). Ono što je još češće je da nam je neprijatno kada nam neko udeli kompliment ili nam pokloni pozitivnu pažnju, pa brzo gledamo da promenimo temu ili ublažimo taj kompliment nekom negativnom rečenicom, na primer na kompliment „lep ti je džemper“ odgovorimo „ma to mi je od prošle godine, kupljen kod Kineza“ i tako odbijemo iskreni kompliment. Kao nastavak na ovo ide pravilo da je nepristojno odbiti pažnju kada je ne želimo ili nam se ne dopada, pa tako često na neukusne komentare kolege o našem izgledu samo promrmljamo hvala ili se kiselo osmehnom i na taj način prihvatimo nešto što nam nije prijalo i što uopšte nismo želeli. S druge strane, često je i uverenje da je nepristojno tražiti pažnju kada nam treba, zbog čega ostajemo uskraćeni za nešto što nam je bilo potrebno (poljubac, zagrljaj, pohvalu).
Poslednje i najizraženije pravilo jeste da je sramota pružiti sebi pažnju, pohvaliti sebe, udeliti sebi kompliment i udovoljiti sebi. To se smatra narciosidnim ponašanjem, jer kako kaže narodna izreka „Ko se hvali taj se kvari“.
Ovakva uverenja dovode nas u stanje gladi za pažnjom i živeti u skladu sa njima provodimo život neprekidno se lišavajući pažnje koja nam je potrebna. U isto vreme kako bi dobili bilo kakvu pažnju ljudi sve više usvajaju negativne obrasce dolaženja do nje. Sve ovo dovodi do javljanja osećanja manje vrednosti, niskog samopouzdanja, usamljenosti i depresije.
Klod Stajner, tvorac Teorije stroukova navodi pet pravila koja služe za borbu protiv „stroke ekonomije“. Ta pravila nam služe da se oslobodimo negativnih obrazaca i da poboljšamo odnose sa drugima ali i sa samim sobom. Ona glase:
- Pruži pozitivnu pažnju uvek kada je imaš – da bi ovo uspelo potrebno je da je pažnja iskrena i istinita
- Traži pažnju onda kada ti je potrebna – pri čemu treba imati na umu da je možda nećemo uvek dobiti i da budemo ok sa tim.
- Prihvati pažnju onda kada želiš – prihvatiti ne znači samo reći hvala i nastaviti razgovor već istiniski i duboko u sebi prihvatiti pažnju koju smo dobili i koju smo želeli.
- Odbij pažnju koju ne želiš – bez osećaja krivice i brige da ćemo nekog uvrediti. Možemo ignorisati ili reći da nam takvi komentari ne prijaju.
- Pruži sam sebi pažnju – dajte sebi oduška, u svakom danu ma kakav god bio ima i lepih stvari. Razmišljajte i o njima. Razmišljajte i o svojim kvalitetima. Budite važni sami sebi, jer samo na taj način ćete postati važni i drugima. Povetite sebi pažnju pa ćete je dobiti i od drugih.
(Ne)Pažnja može svašta